|
Pančićeva omorika je najpoznatiji srpski endem. Ovaj četinar iz roda
smrča ostatak je drevne tercijarne flore Evrope koja je opstala samo u
srednjem toku reke Drine.
 Pančićeva omorika
Otkriće omorike, do tada nepoznate vrste četinara u
evropskim šumama, je posebno značajan doprinos botaničkoj nauci jer to nije značilo
samo povećanje broja biljnih vrsta evropske flore. Značaj ovog otkrića je mnogo veći.
Ono predstavlja doprinos poznavanju istorije razvoja vegetacije evropskog kopna od
najstarijih vremena do danas. Naime, ovaj četinar je potomak drevnih vrsta drveća koja
su pokrivala velike prostore Evrope za vreme tercijera a pre velikog zaleđivanja kopna.
Do otkrića omorike nije došlo slučajno kako se to često dogadja. Ono je rezultat
dugogodišnjeg naslućivanja, priprema i ciljane potrage za ovom vrstom. O svojim
naslućivanjima da u šumama Srbije postoji neko retko četinarsko drveće Pančić piše
da je: "naša omorika bila po imenu odavno poznata iz narodnih pesama - ima je i u
Vukovom rečniku, ali je pored svega toga prilično muke stalo, dok nam je pošlo za rukom
da to ime sastavimo sa onom prirodnom stvari koju ona označava". U toku prvog
putovanja po užičkom kraju saznaje da omorika negde u tom kraju raste ali mu niko nije
umeo da pokaže to drvo. Na pitanje na šta liči jedni su odgovarali da liči na jelu a
drugi na smrču. Za većinu omorika i jela su bili jedno isto drvo. Deset godina kasnije,
1865., Pančić se obraća "vlasti" i moli "da se za našu veliku školu
nabave grane sa rodom sviju četinara, što po Tari i Zlatiboru i Užičkoj, gdje najviše
četinara ima, rastu". S jeseni iste godine u njegov kabinet, pored granja
tise, jele, smrče i dva bora stižu i dve grane tražene omorike ali bez šišarki.
Pančić kasnije tvrdi da je odmah uočio da su omorika i jela dosta različite i da ovaj
četinar više liči na smrču. Pošto su grane omorike stigle iz Bajine Bašte, preko
svojih poznanika u tom kraju pokušao je da dobavi i šišarke ali bez uspeha. U dva
navrata posle ovoga, tokom svojih putovanja po ovom delu Srbije Pančić je bio vrlo blizu
sastojina omorike ali ih tada nije pronašao. Teško je utvrditi tačnu godinu Pančićevog
prvog susreta sa omorikom i to pre svega zbog toga što i sam istraživač navodi dva
različita podatka. U njegovom "malom spisu na njemačkom jeziku" u kome
je prvi put štampano saopštenje o otkriću nove vrste četinara Pančić navodi 1.
avgust 1875. Međutim, u svojoj velikoj monografiji na srpskom jeziku, štampanoj mnogo
kasnije, o ovom susretu piše: "Godine 1877 pođem sa četiri učenika ponovo u Užičku
u tvrdoj nameri da se ne vratim u Beograd dok omoriku ne nađem. Po dugom lutanju po
Zlatiboru i Tari, kad sam već počeo da pomišljam da će i ovaj put moja želja da
ostane ne ispunjena, nađem se u Zaovinama, ne daleko od kuće pok. popa Đoke, pred
omanjom grupom nepoznatih mi četinara, okićenih na vrhu mnoštvom šešarica.".
Otuda nije čudno što se kasnije kao godina otkrića omorike kod jednih autora navodi
1875, a kod drugih 1887. Međutim, pažljivom analizom i nemačkog teksta i monografije na
srpskom jeziku, ipak se može, sa priličnom sigurnošću, zaključiti da se prvi susret
Pančića i ove biljke desio 1875. godine. Na to ukazuje nekoliko činjenica. Putovanje
1875. godine je obavio u avgustu mesecu sa četiri a 1877. u maju sa jednim učenikom. Sam
piše o "mlađim pratiocima" a ne o "mlađem pratiocu" kada je ugledao
omoriku prepunu šišarki. Iako omorika nosi šišarke i u maju i u avgustu, majske šišarke
su prezrele, otvorene i prazne a avgustovske su još nepotpuno zrele, zatvorene i pune.
Iako ne postoji direktan podatak da je iz tih šišarki skupio semena, pouzdano je da ih
je imao jer je u prvom radu na nemačkom jeziku dao njihov opis na latinskom jeziku. Pored
toga, naveo je i podatak da su šišarke u to doba redovno još plavičaste boje što
je karakteristična boja nepotpuno zrelih šišarki.
|
Tara 
